У свакој малој вароши постоје две врсте избора: они прави и они који само личе на изборе.
Када се добро загледаш, схватиш да понуда није баш онаква каквом се представља.
На папиру — више листа.
У стварности — две: једна искрена, права, пуна младости и наде и она „друга“ и њени одрази у кривом огледалу.
То су ти чувени „сателити“. Круже око центра моћи, али се представљају као слободне планете.
Препознају се лако, само ако човек хоће да гледа.
То су они који никада не нападају тамо где треба.
Они који имају више речи за „опозицију“ него за власт.
Они који у кампањи делују храбро, а после избора мистериозно утихну.
То су листе које се појаве ниоткуда, са причом да су „нови“, „другачији“, „чисти“.
А онда, када се светла угасе, испостави се да су веома познати — само под другим именом.
У малој средини, где свако свакога зна, најсмешније је када неко покуша да се представи као нешто што није. Јер чаршија није интернет — овде се памти.
Памти се ко је где радио.
Ко је коме био надређен.
Ко је ћутао кад није смео.
И ко је проговорио тек када је постало корисно.
Сателитске листе не постоје да би победиле.
Оне постоје да би збуниле.
Да би узеле мало овде, мало тамо — довољно да промешају вољу грађана.
То је политика без ризика: глумиш опозицију, а не губиш ништа ако власт остане.
Најопасније у свему томе није ни превара.
Најопасније је потцењивање људи.
Јер свака сателитска листа полази од исте претпоставке: да ће грађани поверовати у амбалажу, а не у садржај.
Али проблем са амбалажом је што се брзо изгужва. И онда остане оно што је унутра. А то, обично, није ништа ново.
Бајина Башта ускоро добија свој велики изборни спектакл. На плакатима – шаренило, на улици – осмеси, а у суштини – два пута. Један прави, а други поплочан сателитима. Власт је, као сваки добар мађионичар, извукла из шешира више „нових“ листа него што варош има кафана. Али кад мало боље погледаш, схватиш да су све карте из истог шпила.
Први сателит носи име „Нестраначки покрет за Бајину Башту“
На челу – директор установе културе. Замислите ту комедију: човек који свакодневно ради за власт, сада глуми опозицију. Као да вам продавац половних аутомобила каже: „Ово је ново возило“, а на седишту још стоји флека од бурека из деведесетих.
Други сателит је „Изађи / избори се за Бајину Башту – српски либерали“
Њихова историја је као лоша сапуница: дупли зборови, дупле приче, дупле улоге. На крају се увек испостави да главни лик ради за истог продуцента – власт. И онда се питају зашто публика зева.
Трећи сателит – „Здрава Србија“
На претходним изборима глумили су опозицију, па се после преселили у власт као да мењају кафану после поноћи. Сада опет глуме да су „другачији“. Али чаршија памти – једном кад седнеш за исти сто, тешко је убедити људе да си дошао случајно.
Четврти сателит – „Социјалдемократска партија Србије“
Званично – опозиција. Незванично – коалициони партнер власти кад год затреба. А локално, све то добија додатну дозу комедије: дугови, фамилијарне везе, и вечита прича како се дуг враћа најбрже кроз политику.
Сви ови сателити имају једну заједничку орбиту: да збуне грађане.
Да одвуку по који глас, да створе илузију избора тамо где га нема. То није политика – то је космичка игра сенки. А највећа увреда није ни лаж, већ претпоставка да грађани не виде шта се дешава. Али чаршија види. И памти. И зна да у орбити нема слободе – тамо се само кружи око истог центра.
Зато избори нису питање колико листа има на папиру. Већ колико их је стварно различито.
Све остало је орбита. А у орбити се не бира — у орбити се само кружи.
Ставови изнети у овој колумни не одражавају нужно ставове редакције портала Чаршијске.