Ако на тренутак затворите очи и замислите лагану шетњу улицама свог града – Бајине Баште – у неком мирном поподневу, вероватно ће вам прво на памет пасти познати људи, шум Дрине, липа у цвету.
А онда отворите очи и схватите да је романтика прекинута истог трена: испред вас није тротоар, већ ауто. Па још један. Па још један. И тако, метар по метар, целом улицом. Бајина Башта, варош по мери човека, све чешће личи на место у ком пешак више нема где. Мајка са дететом, особа са инвалидитетом, старац са штапом – сви су гурнути на ивицу, јер су тротоари претворени у приватне паркинге.
Ни степеништа зграда нису поштеђена: и она су постала импровизована паркиралишта. Јавни простор, који по закону и здравом разуму припада грађанима, узет је на најгрубљи начин — гвозденим аргументом „само на минут“. Шетња градом тако постаје ризик. Пешак силази на коловоз, провлачи се између браника, пази да га не „покупи“ неко ко ту, по правилу, уопште не би требало да вози.
Мајке са колицима?
Оне су најбољи доказ да је нешто дубоко погрешно: крећу се улицом, између возила, као да је то нормално. А није. И сад долазимо до суштине. Није проблем што нема места — има их. Проблем је што се некултура усталила јер се не кажњава.
Грађани су се навикли да „скокну само по бурек“, да укључе сва четири као да су тиме купили дозволу, да не плате паркинг јер „ма ко ће сад“. И кад нико не санкционише, кад нема контроле, кад се све своди на слегање раменима — зашто би било ко стао?
А где је саобраћајна полиција?
Како је могуће да се годинама гледа у исту слику и да то пролази као свакодневица? Зашто се редовно не пишу казне за блокирање тротоара и угрожавање пешака? Ако је ово град, онда правила не могу да буду препорука. Ако је ово систем, онда полиција не може да буде статиста. Три дана доследних казни и контроле — па опет следеће недеље, па опет — и навика би се променила. Али кад се жмури, хаос постаје „стандард“.
Наравно, кривица није само у институцијама. Кривица је и у нама. Јер град није ничија приватна прћија, тротоар није џепни паркинг, а „на минут“ није изговор ако неко мора да ризикује живот да би прошао. Нормално је прошетати 50 метара, уместо да затворите пролаз свима другима.
Док не добијемо јасан одговор ко уопште држи волан реда у овом граду, остаје нам да не ћутимо: да пријављујемо, да документујемо, да притиснемо да се ради оно што је обавеза. Јер сутра ћемо и ми бити та мајка с колицима, тај деда са штапом, то дете које мора путем.
А град који не уме да заштити пешаке — није град, него зона без правила.
* Фотографије су настале радним даном насумичним фотографисањем аутору успутних улица. Нису сликана ударна места о којима не вреди ни трошити речи, а ситуације је оваква по целој Бајиној Башти
** Мишљења изнета у овој колумни не одражавају нужно ставове редакције портала Чаршијске