У Бајиној Башти, месту где се сви мање – више знају, а тешки тренуци и проблеми се препричавају, а понеки и реши, „на кафу“, почеле су да се јављају ствари које не могу да стану у шољицу. Чаршија је алармирана, три радника државне фирме, добили су отказ, а једна радница је чак доспела и до УКП у Ужицу. Разлог? Незванично – народ се буди, подршка протестима студената узима данак. Званично – што се каже, „увек се нешто нађе“. Зна се, папир трпи све, нарочито кад преко њега дође мастило.
Јесте, три отказа заиста не делују као велика ствар, нарочито када прихватимо да живимо у земљи у којој су овакве ствари, нажалост, престале да нас шокирају. Међутим, у малој варошици попут Бајине Баште, три отказа представљају опстанак три породице. Три ручка, три крова изнад којих лебди питање „шта даље“ и што је најбитније, сигурно више од три дечија осмеха. А са друге стране, три гласне поруке: гледамо вас. Тачније 4, мада четврти се још увек ваља иза брега.
Могли бисмо рећи – репресија ретко када долази најављена са оркестром. Она се скрива, пузи и шуња. А онда, скоро изненада, улети кроз задњи улаз, најљубазније се насмеши и објави како је то „процедура“. А данас, у Србији, процедура је оно како је владајућа гарнитура дефинише по својим неким, девијантним, мерилима. Јер код њих је само олош прави, све остало је девијантно.
Правници су у овоме сложни: откази су асполутно незаконити и тужбе требају бити поднете. У нормалним друштвима, судови управо и постоје због оваквих ствари. Ипак, постоји оно „али“, а то је да се између „треба“ и „биће“ налази оно најскупље – време. Јер то „треба“ и „биће“ не може платити рачуне који стижу редовно.
Е сад, локални избори у Бајиној Башти се одржавају за три месеца и отприлике су властодршци оценили да таман толико треба да се над градом чује порука застрашивања. Није то никаква нова порука, не могу они да смисле ништа ново, једноставно је пуштена поново са разгласа: „Ћути сада, размисли касније“. Преведено – не коментариши, не лајкуј, не објављуј, клони се студента, а и не питај превише. Демократија у пуном светлу!
Једна од најснажнијих порука, генијалног Орвела, из Животињске фарме, парафразираћу: „Најопаснији човек је онај који говори истину док се сви други праве да је нема“. У овој нашој Напредњачкој фарми, опасни су постали сасвим обични људи. И то не због тога што су направили или урадили нешто против закона, него само због њиховог акта људскости – стати уз младе људе који једино што траже јесте достојанство.
Ипак, наша мала чаршија је тврд орах, тешко се ломи. Њена лепота се, поред природе, можда и више огледа у слободи, бунту, правди. Град који је навикао на борбу. Људи из Бајине Баште су свесни разлике између опреза и страха. А делује да све више бирају да их не води страх.
Уколико је наум челника и њихових јуришника био да утишају протесте – промашили су мету. Ако им је циљ да разједине народ – постижу тотално супротан ефекат. Јер ако гађаш у егзистенцију, погађаш или тишину или пркос. А Бајина Башта, па и цела Србија се налази у стању у ком пркос има све већу публику.
Три отказа су данас вест. Сутра преседан. Прекосутра прерастају у срамоту. Једног дана, то је евидентно, постаће и доказ на суду да се политичка нервоза не може лечити кршењем закона.
А до тада, памтићемо и нећемо опростити. И једну ствар никада не смемо заборавити – солидарност је, колико год била кажњавана, и даље легална.
* Мишљења изнета у овој колумни не одражавају нужно ставове редакције портала Чаршијске