Постоје тренуци у историји када мали градови покажу више храбрости од великих држава. Бајина Башта је 1996. године била управо такво место.
Док је Србија била заробљена у страху, пропаганди и ратовима који су гутали једну по једну генерацију, док је власт деловала недодирљиво, а народ уморан, подељен и осиромашен – један мали град на Дрини рекао је „доста“. На мање од једног километра од рата, у земљи рањеној санкцијама, лажима и политичком бахатошћу, Бајина Башта постала је прва опозициона општина у Србији.
То није био само изборни резултат. То је био чин грађанске храбрости.
Јер треба имати кичму да се супротставиш власти у времену када су многи ћутали. Треба имати снагу да дигнеш главу када ти годинама говоре да је узалуд. Треба имати веру у промену када ти свакодневно доказују да промене нема.
Ту снагу имала је генерација наших родитеља. Људи рођени крајем шездесетих и почетком седамдесетих, генерација која је на својим леђима носила ратове, санкције, инфлацију, редове за хлеб и понижење једне разорене земље. Они нису имали луксуз да буду цинични. Они су морали да буду храбри.
И зато је њихова победа била много већа од једне општине.
Била је то победа достојанства над страхом.
Била је то порука да ни пропаганда, ни репресија, ни ратови не могу заувек држати људе погнуте главе.
Али данас, тридесет година касније, морамо себи да поставимо непријатно питање.
Шта смо урадили са том храброшћу?
Јер данас живимо у земљи у којој су многи поново ућуткани. У земљи у којој су институције слабе, истина релативизована, а друштво поново дубоко подељено. У земљи из које млади одлазе јер више не верују да се ишта може променити.
И ту долазимо до суштине.
Највећа трагедија једног друштва није када га победи власт. Највећа трагедија је када га победи апатија.
Када људи почну да верују да је узалуд.
Када се помире са тим да је нормално живети без правде, без одговорности и без наде.
Зато је сећање на 1996. годину важно. Не као носталгија. Не као романтична прича о прошлости. Већ као опомена.
Јер ако је једна генерација, уморна од ратова и немаштине, имала снаге да устане против страха – онда данашња генерација нема право на равнодушност.
Наши родитељи су своју битку изнели на леђима.
На нама је да одлучимо да ли ћемо бити генерација која ће то завештање наставити – или генерација која ће га проћердати у тишини, цинизму и одласцима.
Историја не памти оне који су ћутали.
Историја памти оне који су устали.
А нас чека последња шанса.
Читали сте ЗДЕНКИН ПОЛИТИЧКИ ВРЕМЕПЛОВ
Колумниста:
Даворјанка Пауновић Зденка