Постоје места у Србији где политичари данас долазе само уз кордоне полиције, под окриљем ноћи или уз дискретне посете које личе на операције извлачења, као, рецимо, ономад друга Тита из десантом захваћеног Дрвара, а не на сусрете са грађанима. Постоје и места где се не усуђују ни да кроче. А онда постоји Бајина Башта.
У току једне недеље тим малим градом продефиловала је готово цела галерија ликова савремене српске политике: бранко бабић, драгослав бокан, драган ј. вучићевић, ана брнабић, војислав шешељ, демо бериша. Док у многим градовима Србије изазивају протесте, звиждуке или отворени бес, у Бајиној Башти су шетали без проблема. Без пратње која би скривала нелагоду. Без тензије. Као да је све најнормалније на свету.
А ништа у тој слици заправо није нормално.
Само неколико стотина метара даље налази се место које би морало да учини сваку такву шетњу немогућом.
Гробље.
Бајинобаштански лични и застрашујући подсетник на деведесете. Читави редови младих људи, погинулих са двадесет или двадесет и нешто година. На многим надгробним споменицима стоји готово иста реченица: „Погинуо 1993. бранећи српство и отаџбину.“ Једна четвртина гробља испуњена је тим именима. Иза сваке плоче стоји породица која је изгубила сина, брат који је остао без брата, родитељи који су остали без будућности.
Ти младићи су послати у рат са великим речима — српство, част, одбрана народа, историјска мисија. Ретко ко им је тада рекао да ће се политичке елите, које су их слале на ратишта, деценијама касније и даље хранити истим тим речима. Не као сећањем на трагедију, већ као политичким горивом.
И зато је призор из Бајине Баште толико узнемирујући.
У четвртак је главна улица била препуна људи који су са поносом носили књиге Војислава Шешеља — човека чије име је деценијама синоним за ратну пропаганду, хушкање и политику која је регион одвела у крв. У граду где гробље сведочи о последицама те политике, њен најгласнији промотер дочекан је без нелагоде, готово свечано.
То није само политички парадокс. То је друштвена трагедија. Тешко морално посрнуће.
Јер питање више није само зашто такви људи долазе у градове Србије. Много теже питање је зашто их дочекују. Зашто се историја која је толико живота однела данас поново претвара у политички фолклор. Како је могуће да се идеологија која је произвела читава гробља младих људи данас слави у њиховом граду.
Можда је одговор у забораву. А можда у нечему још опаснијем — у томе што друштво никада није озбиљно разговарало о сопственим ратовима, о одговорности и о цени националних митова.
Без тог разговора остају само симболи: књиге, пароле, заставе и политички перформанси. А стварност остаје на гробљу.
Без суочавања, историја се враћа у најгорем облику — као политички спектакл.
Зато Бајина Башта данас изгледа као симбол једне шире, болне истине о Србији. На једном крају града налазе се гробови двадесетогодишњака који су веровали да бране отаџбину. На другом крају града шетају људи који су им ту причу продали.
Између та два места стоји тишина.
И питање које нико не поставља:
да ли су ти младићи заиста погинули бранећи отаџбину — или бранећи туђе политичке лажи?
Читали сте ЗДЕНКИН ПОЛИТИЧКИ ВРЕМЕПЛОВ
Колумниста:
Даворјанка Пауновић Зденка