Ако је ико до сада имао дилему шта се заправо догодило на дан локалних избора у Бајиној Башти – време је да се та дилема разбије. Није то био изборни процес. Није то била демократска утакмица. То је била демонстрација силе, организована, координисана и спроведена пред очима свих.
У свечаној сали „Томекс“ није било славља демократије – било је, према сведочењима, око 300 батинаша доведених под политичким окриљем Српске напредне странке. Међу њима, како се наводи, и људи са криминалним досијеима, бивши и садашњи робијаши. То није логистика кампање. То је инфраструктура застрашивања.
Главни инцидент – паркинг испред „Томекса“ и улица преко пута продавнице „Меркант“. Ту се догодило оно што најбоље осликава стање у граду: напад на Ненада Крстћа, човека који је препознат као чувар у затвору. Дакле, не због политичког деловања, не због било каквог насиља – већ због тога ко је. То је чист облик таргетирања.
А онда долази други чин ове мрачне представе: Слободан Дивац излази да одбрани суграђанина. Не са оружјем, не са силом – већ са пластичним пиштољем – упаљачем, покушавајући да заплаши нападаче. Епилог? Он завршава крвав.
Он прилази полицији тражећи заштиту. И не добија је.
Не само да не добија заштиту – већ бива ухапшен. Оног тренутка када полиција стане између народа и правде, а не између насилника и жртве, она губи сваки легитимитет.
У тој једној слици садржана је цела дијагноза система: нападнути се приводи, а нападачи нестају у маси. Правда се не примењује – она се селективно користи.
И док се то дешава, по граду су распоређени „лојалисти“, наводни ветерани, самозване „црвене беретке“, људи без идентитета са јасном функцијом застрашивања. Бајина Башта – град који никада није био познат по насиљу – први пут у својој историји долази у ситуацију да њени грађани не смеју слободно да ходају својим улицама.
То није политички проблем. То је безбедносни слом.
Резултат избора – 25 мандата за власт, 20 за листу „Уједињени за Бајину Башту“ – у оваквим околностима не представља победу. Представља меру притиска који је био потребан да се та „победа“ произведе. Када, упркос свему, скоро половина града одбије да пристане – то је пораз замаскиран у крваву статистику.
А онда – мук. Нема славља, јер се од њихове победе и Пир преврће у гробу. Нема изласка пред грађане. Нема одговорности. Они који су „победили“ повлаче се, са улица у тишину која више личи на скривање упласених нациста пред хордом Црвене армије у Берлину него на достојанство, јер да бисмо причали о достојанству, потребно је да прицамо о људима, а тога у овом контексту свакако нема.
И онда долази најопаснија реченица у целој причи, она која је системом пацовских канала стигла до наше редакције:
Актуелни председник општине (чије име из поштовања према свим грађанима Бајине Баште нећемо спомињати) и носилац листе СНС, поручује да чека да се „тензије смире“, па да почне са „чишћењем“.
Чишћењем чега?
Суграђана који мисле другачије? Људи који нису ћутали? Или сопствених редова – оних који нису били довољно брутални, довољно послушни, довољно спремни да учествују у ономе што се тог дана догађало пласеци се да це заувек остати етикетирани као брутални Хуни који на целу са својим “Бичем божијим” у овом случају Вучићевим девастирају Рим.
Таква изјава није политичка порука. То је претња. Директна, хладна и опасна.
Јер историја нас учи да свако „чишћење“ почиње речима, а завршава се последицама које дуго остају. Градови се не чисте од људи – они се тиме уништавају.
И зато овде више нема простора за ублажавање И за релативизацију.
Ово није питање политике. Ово је питање границе: да ли је Бајина Башта град својих грађана – или територија под контролом страха?
Имена су позната: Ненад Крстић, нападнут. Слободан Дивац, претучен и ухапшен. Ненад Марић, нестраначка личност, суграђанин и Борац да овај град постане сигурно место за живот свих нас постаје мета за обрачун оних који прете И крију се иза страначке машинерије са својим суграђанима. Места су позната: „Томекс“ (који је у тренутку писања остао ускраћен за чак 47 заказаних весеља) као штаб, улице на које се тај дан на нас сливао сав бес Презрених на свету, сужања које мори глад за криминалном влашћу и сва бирачка места на којима се нико од нас није осећао сигурно. Е, зато, и одговорност мора бити позната.
Јер ако се ово назове „изборима“ и на томе стане – онда се сутра више ништа неће моћи назвати насиљем. Све ће постати дозвољено.
А то није политичка криза.
То је тренутак у којем једно друштво одлучује да ли ће остати друштво – или ће пристати да постане простор у којем влада закон јачег, а не закон државе.