Замислите град на реци. Не било којој, већ на Дрини – једној од најлепших река у Европи. А сада замислите да тај град, упркос свом воденом богатству, у октобру месецу свакодневно остаје без воде.
То није хипербола. То је свакодневица Бајине Баште.
Данас је 15. октобар. Лето је одавно прошло, температуре су ниже, а грађани Бајине Баште и даље живе са рестрикцијама воде. Већ недељама, готово по правилу, око поноћи вода нестаје из славина, да би се поново појавила око шест ујутру. И тако из ноћи у ноћ.
Као да је реч о нечему сасвим нормалном. Као да живимо у времену у коме је текућа вода луксуз, а не једна од основних потреба сваког домаћинства.
Истовремено, кварови на водоводној мрежи постали су готово свакодневна појава. Цеви пуцају на различитим локацијама, улице се раскопавају, екипе интервенишу, а грађани се питају када ће томе доћи крај. Није тешко наслутити да би губици на мрежи могли бити значајни, али колики су заиста и шта се предузима да се смање – одговор би морао да стигне од надлежних.
ЈКП „12. септембар“ је предузеће од чијег рада зависи нормално функционисање Бајине Баште. Водоснабдевање, канализација, одвожење отпада и друге комуналне услуге нису споредни послови. То су основне потребе једног града. Зато се с правом поставља питање да ли се овим системом управља на начин који грађани заслужују.
Рестрикције нису нормалан начин живота
Лако је говорити о рестрикцијама као о техничком проблему. Много је теже објаснити како оне изгледају у стварном животу.
Замислите мајку која усред ноћи треба да окупа дете које се унередило, а из славине не потече ни кап воде. Замислите породицу која ујутру жури на посао и у школу, али најпре мора да провери да ли је вода уопште дошла.
А шта је са вртићима и школама? Како организовати припрему оброка, одржавање хигијене и свакодневни рад у установама у којима бораве стотине деце, ако водоснабдевање није поуздано?
Шта је са ресторанима, кафићима, пекарама и другим угоститељским објектима? Како планирати посао, поштовати хигијенске стандарде и пружати услуге гостима када никада нисте потпуно сигурни да ли ће воде бити?
То нису ситне непријатности. То су озбиљни проблеми који директно утичу на квалитет живота, пословање и свакодневне обавезе грађана.
А највећи апсурд је што смо, изгледа, почели да се навикавамо.
Да увече пунимо флаше и канте. Да планирамо туширање према сатници рестрикција. Да се радујемо када ујутру отворимо славину и вода заиста потече.
Зар је то нормално за један град у 21. веку?
Цеви пуцају, а одговори изостају
Учестали кварови на водоводној мрежи додатно продубљују проблем. Свака нова хаварија значи нове прекиде, нове радове и нове непријатности за грађане.
Намеће се и питање да ли честа искључења и поновна успостављања водоснабдевања додатно оптерећују већ осетљиву мрежу. Одговор на то питање треба да дају стручњаци, уз јасно објашњење узрока кварова и мера које се предузимају.
Нико не очекује да се деценијама стварани инфраструктурни проблеми реше преко ноћи. Али грађани имају право да знају постоји ли план, који су приоритети и када могу да очекују побољшање.
Јер стално отклањање последица, без видљивог дугорочног решења, тешко може да улије поверење да ће сутра бити другачије.
Комунални проблеми не завршавају се на водоводу
Проблем водоснабдевања јесте најосетљивији, али није једини који заслужује пажњу.
Претоварна станица за отпад, смештена у градском подручју, већ дуже време отвара питања о својој локацији и утицају на квалитет живота становника. Непријатни мириси који се шире околином нису нешто на шта би грађани требало да се навикавају.
Ни одвожење смећа није без примедби. Неретко се дешава да након пражњења контејнера део отпада остане расут по улици. Можда је некоме то ситница, али управо се у таквим детаљима види однос према јавном простору и послу који се обавља.
Бајина Башта је туристичко место које живи од своје природе, Дрине, Таре и гостију који долазе да уживају у њиховој лепоти. Утолико је важније да чистоћа града и комунална инфраструктура буду на нивоу који такав град заслужује.
Ко је одговоран?
И ту долазимо до суштине.
Када проблеми трају недељама и месецима, када се кварови понављају, а грађани не виде јасан пут ка решењу, одговорност више не може да се посматра само као техничко питање.
Она постаје питање управљања.
Директор и руководство ЈКП „12. септембар“ имају обавезу да грађанима пруже одговоре. Не нужно обећања да ће све бити решено сутра, већ јасне информације о стању система, разлозима рестрикција и конкретним корацима који се предузимају.
Одговорност има и локална самоуправа, која мора да обезбеди услове за дугорочно решавање проблема и надзор над функционисањем јавних служби.
Важно је нагласити и да ова критика није усмерена против запослених у ЈКП. Међу њима су људи који свакодневно раде тежак посао, излазе на терен по киши, хладноћи и у условима који често нису нимало једноставни. И њима је у интересу да систем буде боље организован, да имају адекватне услове за рад и да се проблеми решавају трајно, а не привремено.
Али управо зато што је реч о јавном предузећу, грађани имају право да траже више.
Време је за решења, а не за навикавање
Бајиној Башти није потребна још једна расправа о томе ко је крив за проблеме који су се годинама нагомилавали. Потребан јој је озбиљан план њиховог решавања.
Потребна је јасна информација о стању водоводне мреже, план реконструкције најкритичнијих деоница, боља организација комуналних услуга и, пре свега, редовна и отворена комуникација са грађанима.
Јер грађани не траже немогуће. Не траже привилегије. Не траже ништа што би требало да буде предмет посебне захвалности.
Траже воду у својим домовима. Чисте улице. Поуздане комуналне услуге. И некога ко ће, када настане проблем, изаћи пред јавност и објаснити шта се дешава.
Бајина Башта не сме да постане град у коме се недостатак воде подразумева, а нормално водоснабдевање доживљава као добра вест.
Зато је време да надлежни покажу да постоје и план и воља да се стање промени.
Не због критика у медијима. Не због политике. Не због било чијих личних интереса.
Већ због свих нас који овде живимо.
Јер у граду кроз који протиче Дрина, вода у славини не би смела да буде вест. Вест би требало да буде када је нема. А у Бајиној Башти, изгледа, постало је обрнуто.