Друштво Екологија Најновије вести

Србија, БиХ и Црна Гора – рекама плове депоније

На појединим деловима река у Србији, БиХ и Црној Гори, од смећа је све теже огледати се у води, али баш то што видимо одраз је данашњег човека – начина живота, еколошке свести, бриге надлежних. Толико смо близу и толико повезани, а водама које нас спајају, „водећи рачуна“ да и себи оставимо довољно, шаљемо једни другима – отпад. У све три земље, природа није штедела да човека почасти лепотама, нити човек штеди начине да ту лепоту загади, уништи.

Дрина у Вишеграду

И даље је асоцијација на велико дело нобеловца Иве Андрића, али данас њене обале не спаја само ћуприја, него и огромна количина отпада.

„Проблем загађености реке постоји већ две деценије, готово од саме изградње Хидроелектране на Дрини. Велики водостаји увек доносе нове количине смећа. Те количине су биле отприлике 2 до 3 хиљаде кубних метара годишње, али у последњих неколико година тај број се знатно повећао. Лани, у јануару, на ланчаницу на Дрини је пристигло 15.000 кубних метара плутајућег отпада. Највише буде пластике, али има и доста стабала дрвећа, она стварају највећи проблем ланчаници и хидроелектрани. Када смо чистили претходних година, налазили смо медицински отпад, шприце, инфузије… Прошле године је било 7 фрижидера који су плутали по површини“, каже Дејан Фуртула, председник УГ „Еко центар“ Вишеград.

Из овог удружења наводе да нису задовољни ангажованошћу надлежних органа и институција. Сматрају да нема тог проблема који се не може решити ако му се приступи са довољно озбиљности. А овај проблем је, кажу нам, показујући острва смећа на Дрини, разлог за велику бригу, али и срамоту.

„Плутајући отпад на реци Дрини и Вишеграду као последњој тачки где се он зауставља и вади, представља велики проблем по животну средину, здравље свих нас али и углед, јер замислите када туристи дођу у наш град и на улазу наиђу на непрегледне количине отпада у води. Дрина у Вишеграду је јако загађена, ми смо сада у процесу анализе воде из реке Дрине где ћемо сазнати еколошки статус реке. Ствари не стоје добро, што због плутајућег отпада што због токсичних материја које завршавају у Дрини. Са доста опреза прилазимо овом анализама“, кажу.

Професор географије Ведран Зубић каже да су поред физичког или механичког смећа, најгори полутанти управо они који долазе биохемијским путем, јер све што убацимо у географски омотач постаје део нашег ареала.

„Занимљиво је да, кад се већ не секирамо за неке врсте флоре и фауне, како се уопште не секирамо за нас, те здравље нашег потомства. Увек заборављамо да овај простор, или планету Земљу, нисмо наследили од предака него посудили од наших потомака. Као географ, ову количину отпада бих могао оценити само једном речју: Хидроцид“, каже Зубић.

Ко је крив за смеће у Дрини?

Било би најлакше пребацити сву одговорност на комшије, али и погрешно. Дрина настаје од Пиве и Таре, те због ове чињенице и Зубић сматра да је већина смећа које се нађе у њој, са територије друге државе. Ипак, напомиње да неке реке долазе у Дрину и са територије БиХ као притоке.

„У Дрини се не налази само оно што је директно бачено у њу, него све оно што долази са слива дате реке. Све њене притоке већу или мању количину отпада ‘прослеђују’ у њу. Али то сигурно не раде државе као политички субјекти, него неодговорни људи са обе стране границе. Некако заборављамо да географски омотач и сви полутанти у њему не знају за политичке границе. Као што не можете зауставити вирус на ‘царинској контроли’ тако не можете то урадити ни са хидрополутантима. Систем кружења воде у природи вам веома брзо загади ваздух око вас, флору, земљиште на којем се бавите пољопривредом и травнате површине које пасе стока. Дакле, по закону целовитости не можемо ограничити ништа у природи, па тако ни загађење. Занимљиво је како се у овом периоду јавља већа количина смећа. Разлог је снежна ретензија или отапање снега! Тада нивална ерозија ‘очисти’ природу и све смеће са терена пренесе у речни систем. А то значи да читав географски простор обилује отпадом и да секундарно сав заврши, на овај или онај начин, у рекама“, каже он.

Професор Зубић објашњава принцип прекограничне размене смећа, подсећајући да већина река или 70 одсто површине БиХ припада Црноморском сливу, што значи да већина воде са територије БиХ заврши у Сави, Сава у Дунаву, а Дунав у Црном мору.

„Неретва, као и неке понорнице, своју воду односе у Јадранско море, или директно, или путем подземних канала и вруља на дну мора. Како год било, неразградљиво смеће се креће. Оно делимично формира и плавине и аде у речном кориту, па чак изазива и поплаве као вештачки насип. Тада река меандрира око смећа. Јасно је да оно контаминира локалну област, али захваљујући свом кретању река разноси полутанте по ширем географском простору. Довољно је погледати шта остане иза неке поплаве реке или у алувијалној равни, па да се ова тврдња покаже исправном. Заборављамо да су управо те ‘квартарне депресије’ или нижи делови – најплоднији простори. Па то су у БиХ нпр. Семберија или Лијевче поље. Тако и суседни простори имају своје аграрне површине. Немогуће је отпад заустављати на политичким границама. Управо због тога се сви морају укључити у овај проблем. Дакле, ако особа баци нешто у кањону Таре то ће можда његов пријатељ конзумирати у ‘невидљивом’ облику на ушћу Саве у Дунав код Београда“, наводи Зубић.

Укљученост ресорних министарстава у БиХ

Из Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске, истичу да су укључени у проблем, да од 2014. године воде интензивне разговоре са Србијом и Црном Гором да се проблем плутајућег отпада у сливу Дрине реши:

„Република Српска, односно БиХ је у овом случају искључиво колатерална штета, и то наша јавност мора да зна. Готово сав плутајући отпад у акумулацију ХЕ Вишеград долази из Републике Србије и Црне Горе, односно рекама Лим и Тара. Плутајући чврсти отпад који реком Лим стиже у водоток реке Дрине озбиљно угрожава рад ХЕ Вишеград и ХЕ Бајина Башта, као и све произвођаче електричне енрегије на реци Дрини низводно од Вишеграда. Уз то, овај отпад озбиљно угрожава еко системе река Лим и Дрина и животну средину у целини. Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске покренуло је иницијативу за регионални пројекат за ублажавање и санацију проблема плутајућег чврстог отпада на рекама Лим и Дрина, с обзиром на то да се ради о заједничком проблему Републике Србије, Републике Црне Горе и Босне и Херцеговине, односно Републике Српске.“

Од 2004. до 2021. постављане су заштитне мреже на рекама Лим и Дрина, одржавани састанци, формиране радне групе. Ипак, смећа је, из године у годину, све више.

Највећи проблем у сливу реке Таре представља дрвни отпад, односно све оно проузроковано дивљом сечом шума и олујним невременом, што заврши у реци Тари, а касније у Дрини, наводе из Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске. У новембру прошле године у Београду, одржан је састанак надлежних из Србије и БиХ. Истакнуто је да плутајући отпад не представља само еколошки проблем, него прети да угрози стабилност енергетског сектора у Републици Српској. Констатовано је да су активности које су Република Српска и Србија предузеле на санацији плутајућег отпада у протеклом периоду имале резултата, али је наглашена потреба да се у решавање овог проблема активно укључе и надлежне институције у Црној Гори.

Из Министарства животне средине и туризма ФБиХ наводе да у Босни и Херцеговини најзначајнији негативни утицај на квалитет воде у сливу реке Дрине имају урбане и индустријске непречишћене отпадне воде, чврсти комунални отпад, дивља одлагалишта отпада, одлагалишта индустријског отпада у близини ријечних обала и пољопривредне активности.

„Проблем плутајућег отпада на реци јавља се сваке године и нажалост, могао би прерасти у велику еколошку катастрофу, што можда већ јесте случај ако је судити по хиљадама кубика отпада који задржава ланчаник на реци Дрини код Вишеграда сваке године. Подаци из 2019. године кажу да је ХЕ Вишеград у тој години извукла више од 8.500 кубика плутајућег отпада. Осим крутог комуналног отпада који завршава у реци Дрини, велики проблем су дивље и нелегалне депоније на обалама реке Дрине и свих њених притока као и ерозија тла и болести дрвећа које на тај начин завршава у рекама.“

Решење овог проблема треба тражити у разговорима са надлежнима из Србије и Црне Горе, јер велике количине отпада које доспевају у реку Дрину, пристижу управо из ових земаља: реком Таром и реком Лим из градова Бијело Поље, Пријепоље, Прибој, наводе из федералног министарства и истичу да се годинама тражи активније учешће и конкретнији поступци надлежних институција у суседним земљама.

„Свакако треба истаћи да трајно решавање овог проблема захтева и велика финансијска средства. У протеклим годинама било је одређених напора да се ови проблеми ублаже. РЕЦ је кроз подршку Министарства вањских послова Норвешке осигурао и набавио ланчанице за сакупљање отпада које су дате ХЕ Вишеград. Проблем је тај што количине плутајућег отпада расту из године у годину и што саме ланчанице нису довољне за рјешавање овог проблема. Такође, општинама у Федерацији БиХ које гравитирају уз реку Дрину кроз имплементацију пројекта Црессида подељене су канте и контејнери за прикупљање отпада.“

Професор географије, Ведран Зубић, истиче да воду треба прогласити основним људским правом, а оне који је загађују, најстрожије кажњавати.

„Чак 1/3 људи или 2,6 милијарди нема приступ питкој води. То је један од највећих проблема данашњице. Треба ‘тјерати’ политику да прогласи воду ‘основним људским правом’. Иако делује да је на планети има много, чак 97 одсто воде је слана, а ни она копнена се сва не користи. Од 3 одсто копнених вода 2.2 одсто је лед на Земљи! Од оних 0,8 одсто што је остало има подземне воде, загађене воде, индустријске воде, воде бара и мочвара итд. Мала је количина коју ми можемо користити, а основа је живота. Чак 70 одсто нашег тела је вода! Научници широм планете покушавају да открију ‘зрно леда’ на неким другим небеским телима, а у исто време кваримо ону планету, и њену воду, на којој живимо! Два су начина заштите воде и не само воде: Први је дугорочан и он подразумева едукацију која обухвата стварну спознају о потреби заштите и очувања хидрографије, а други, краткорочан, су брзе и болне казне за починитеље злодела! Јер убијање воде је убијање екосистема, а убијање екосистема је убијање нас самих“, закључује Зубић.

Овај чланак је продуциран уз финансијску подршку Европске уније. Садржај је одговорност Јелене Мирковић, Иване Ерић и Миреле Зоговић и не одражава нужно ставове ЕУ.

Извор фотографије : Еко центар Вишеград

Сличне вести

Бајинобаштани блистали на Свесрпском атлетском купу

Чаршијске

Сталан посао за деветоро запослених у вртићу

КОЛУМНА: Ако не можете да решите проблем, увећајте га!

Чаршијске

Оставите кометнар

Ова веб страница користи колачиће како би побољшала Ваше корисничко искуство. Уколико се не слажете са овим то је у реду. Прихватите Прочитајте више